31. januar-Dan kada je rođen Vasa Živković

Taj čovek koji je tako tiho a korisno delao, Vasa — Vasilije — Živković, rodjen je u Pančevu 31. januara 1819. godine od roditelja Todora i Sofije. Prve je škole učio u Pančevu, gimnaziju u Karlovcima i produženje — filosofiju — u Segedinu, a pravne nauke u Pešti i Požunu. želeci da se zakaludjeri, Živković izuči u Vršcu bogoslovske nauke, ali kad mu otac, 1845, naglo premine, on se odreče svoje ranije želje pa se iduće godine zapopi i bude postavljen za paroha u Pančevu, gde ga je vladika Kendjelac postavio, po želji i molbi opštine pančevačke, za protu 1868. godine. Imao je različite dužnosti i počasna zvanja; bivao je poslanik na narodnim saborima i za deset godina učitelj vere i profesor srpskoga jezika u realci pančevačkoj. Ne samo pismenom već, jos više, usmenom rečju postizao je najlepse uspehe. "Besede — veli njegov nekrologičar — prote Vase Živkovića odlikuju se lepotom jezika, jezgrovitošću sadržaja, divotom pojetike, a način govora i predavanja takav je bio da će mu se teško naći uskoro ravan". 

vasaipotpis

Pedesetih godina, nakon revolucije, u kojoj je romantika pobedila i na bojnom polju, Živković neće ići dalje ukorak sa grupom romantičarskih poletaraca na stranicama "Sedmice", među kojima je bilo i tako darovitih pesnika kakvi su Đ. Jakšić, J. Jovanović i L. Kostić. U to doba, posle Brankove i Njegoševe smrti, kao delovi šire poetske kompozicije, nastaće Živkovićeve pesme Lenki. Za pesnikova života većina njih ostaće neobjavljena, tako da do romantičara nikada neće doći u celini niti će imati kakav uticaj na njih. Dugo, sve do 1907, do godine prvog Ćurčinovog izdanja Živkovićevih pesama, tajnu ljubavne drame koja je inspirisala Živkovićeve pesme Lenki krila je zbirka stihova u somotskim koricama. Ona je mnogo godina posle smrti pesnika i njegove nesuđenice pronađena na nekom vršačkom tavanu. Sakrivši većinu pesama od sveta, Živković ih je, zajedno sa objavljenim, onda kad se Lenka već bila udala, poslao njoj iz Pančeva u Vršac. I u ovom detalju, ovom skrivanju, upravo sahranjivanju sebe kao pesnika, živi ono setno, ono tužno, ono neprebolno što intonira pozniju poeziju pančevačkog prote V. Živkovića.

Pesme Lenki, i one po formi romantičarske na starinski način, takođe su melodične. I u njih reči, kao muzički znaci, unose sonorne boje. U nekim stihovima pesnik ritmički anticipira jezičko-muzičke skladove nekih Zmajevih đulića uvelaka:

Prenem, slušam — sve badava,
Nema leka mojoj bolji.
Ona mirno — mirno spava.
A ja bludim tamo amo
I zvezdama javljam jade...
O da znade ona samo
Da je ljubim, o da znade!