Школа

Основна школа „Васа Живковић“ у Панчеву спада у ред најстаријих школа у околини, а у Панчеву је најстарија српска школа.

Настала је у условима војне границе, мењајући често своје име, по утицајем разних друштвених прилика. Постојала је у Аустро-Угарској под именом Горња варошка школа за мушку и женску децу. Основана је давне 1794. године, а помиње се да је постојала војно-граничарска школа и пре ове са српско-немачким наставним језиком. Школа је 1833. године имала по 125 ученика у два одељења, те је генерална команда у Темишвару одобрила проширење Српске школе. Срби 1874. добијају три школске зграде и четири учитеља. Наставни језик се мењао: српски, немачки, мађарски...

Школа је била буктиња образовања и васпитања, вере, наде и љубави у очувању идентитета српског народа у сваком погледу. Припадало јој је истакнуто место у вршењу просветне и културне мисије, пошто је у пуном смислу била жариште око кога су се окупљали млади, где су стицали знање, а из ње одлазили ширећи просвету, културу, нова схватања и нове погледе.

У току 19. века школа је неколико пута мењала место, али је најдуже радила у порти горње Преображенске и доње Успенске цркве. Од свог настанка више пута је променила назив, да би 1953. године добила име „Доситеј Обрадовић“. Од 1971. назива се по угледном панчевачком проти и књижевнику Васи Живковићу.

Данас је ово модерна школа чији је приоритетни задатак рада свестрани развој ученикове личности. Простире се на површини од око 6500 кавдратних метара. Унутар школске зграде су учионице и кабинети са припремним просторијама, библиотека са завидним књижним фондом, зубна амбуланта, кухиња, фискултурна сала, зборница, канцеларије, а около су спортски терени и зелене површине.

Васа Живковић

Васа Живковић је рођен 31. јануара 1819. године у (тада) граничарској варошици Панчеву, у угледној свештеничкој породици, где се неговала лепа култура и широко образовање. У родном месту завршио је основну школу, први и други разред гимназије и школовање наставио у Сремским Карловцима. Даље се школује у Сегедину (ту је са 19 година написао прву своју песму), Пешти (правне науке), Пожуну (данашњој Братислави), Вршцу (богословија и даље са књижевним радом и преводима).

Био је присталица и следбеник Вука Караџића и сматрао је да „сваки сочинитељ ваља на језик којим пише да пази и тако да се изрази, да га сваки разуме“. Ипак, у зрелом добу, као свештеник, враћа се старом правопису. Истиче се његов рад у Српској слози банатској.

У Панчеву су Срби основали 1838. године Хармонијски хор саборне цркве, из кога је касније поникло Панчевачко српско црквено певачко друштво, једно од најстаријих на Балкану и Живковић ту има значајну улогу. Такође и заслуге за оснивање Позоришног друштва. Обе институције представљају средиште друштвеног живота.

Од 1846. године постаје панчевачки парох. Био је поштен, вредан, даровит, здрав и леп човек, одличан говорник, господствен, елегантан и галантан, љубазан и угледан. У револуцији 1848. врло активан. Али колико поштован, вољен и прегалац у друштвеном животу, у породичном није био срећан. Жена Анка је дуго боловала и умрла од туберкулозе. Мада се сав посветио деци, са сином Тодором био је дубоко несрећан и одрекао га се јер је овај стално тражио материјалну потпору и обмањивао оца. Ћерка Софија била је врло образована и интелигентна жена.

После дуже времена, опет је пропевао када се загледао у удовицу Јелену Матић. Али она се удаје за рођеног Стеријиног брата у Вршцу, прота их венчава и опрашта се и од ње и од поезије.

Кад ми Ленке моје нема,
Нек' и песме нема више!

Посвећује се просветном, културном и политичком раду и до краја свог живота ради у духу народног интереса, борећи се за национална права свог народа, без жеље за славом и признањима. Као катихета и професор српког језика на Вишој реалци панчевачкој предано се бринуо око васпитања младе генерације, што је радио десет година. Код ученика је имао изузетан утицај и ауторитет (неки од њих били су Михајло Пупин, Урош Предић, Јован Симеоновић Чокић...). Сматрао је да су школе врло значајне за даљи напредак и развитак народа и утицао је на родитеље да школују и женску децу. Заслужан је за оснивање Српске више девојачке школе, библиотеке у Панчеву, Светосавског дома. Скупљао је документе о значајним личностима из историје Панчева и историје Срба у Угарској...

О поезији Васе Живковића писали су Јован Скерлић, Милош Црњански, Борислав Михајловић, Миодраг Поповић и други. Писао је родољубиве и љубавне песме, али је одбијао свако признање као песнику. Бавио се и превођењем немачке поезије.

Умро је у Панчеву 25. јула 1891. године.

МОЈИ ЈАДИ
Ах кад тебе љубит не смем,
Другу љубит нећу ја,
Мада красом и дивотом,
Ко Даница звезда сја.
Ти једина моја јеси,
Ти ми туге ведриш ноћ,
Мутног ока поглед бистриш,
Болној души дајеш моћ.
Па и ти ме изневери –
Невера ме твоја тре,
А ти гледиш 'ладнокрвно,
Где надежда моја мре.
С голубом се голуб пари,
Славуј има друга свог,
 А ја тужан без љубовце
За живота чезнем мог.
Нигде станка ни радости,
Моја радост нађе гроб,
Довек бићу и остаћу
Црне судбе сињи роб.
Зашто си ме опчарала,
Покој срца убила?
Зашто си ми мрежу плела,
Кад ме ниси љубила?
Ја сам негда миран био,
Нити знад'о шта је јад,
Замало сам срећан био –
Слатки данци, где сте сад?
Празно ми је јадно јадно срце,
Пустош ми је цео свет;
Куд год пођем, самац стојим,
Ко у песку клокнут цвет.
Ај докле ћу ев' овако
Робовати судби злој?
Зар за мене никог нема,
 Да ослади живот мој?
(1875)

По молби Панчеваца Васа је постављен за пароха након смрти његовог оца. Своју прву службу служио је 13. јануара 1846, која је уверила Панчевце „да су у њему по једногласној жељи њиовој вредног и способног свештеника добили“. Такође по „гласу народа“ 23. маја 1868. године именован је за проту. Наша школа зато 23. маја слави свој Дан школе. Ова песма се изводи као део програма.

Познате личности које су похађале нашу школу

У току свог дугогодишњег рада, из ђачких клупа стасавале су генерације и израсли многи људи познатих имена, данас истакнутих књижевника, лекара, спортиста, професора, уметника, научних радника...

Професор Наум Р. Димитријевић радио је у школи као наставник, а школу су похађали: