ОПЕТ ТАЈ СЕПТЕМБАР…

Не рачунајући ђаке прваке, за које је потребна посебна припрема и пажња, за све остале школарце – сваки септембар је поновно привикавање на промену дневног ритма и све обавезе које доноси школа. Ова промена је велика, а што је промена већа, већи је и стрес. Ваша жеља или уверење да ће детету у школи бити лепо не умањује стрес, чак и када детету јесте лепо (што углавном није случај). Разлози за стрес могу бити ситни и, на први поглед, неважни (рано устајање утиче на неиспаваност, а тиме и на лошу концентрацију на часу и слабије оцене…) или правила која важе само у школи, а не и код куће (да дете више сати седи мирно, да буде уредно, да не закашњава, да дигне руку кад хоће нешто да каже…)

Не волим школу

Када вам дете каже или покаже да не воли школу – немојте га грдити како је ружно то што говори или га убеђивати да је тамо баш супер... Оно боље од вас зна како се осећа. Када вам повери своја осећања или отпор који има – оно вас позива у помоћ. Саслушајте га, прихватите његова осећања, јер је често то једино што дете од вас и тражи. Оно добро зна да ваше разумевање не значи престанак његовог школовања, нити то од вас очекује. Показујући разумевање – продубили сте однос поверења са дететом, показали сте се као добар слушалац, а ваше саучесништво у прихватању његових страхова, отпора и осећања шаљу поруку да оно не треба да буде савршено и испуњава сва ваша очекивања да би заслужило вашу љубав. Односно, да га прихватате управо такво какво јесте.

Домаћи задаци

Ако сте у досадашњим разредима правили неке грешке, први месеци нове школске године су право време да их исправите. На пример, уверите себе и дете да су његови домаћи задаци – његова, а не ваша обавеза. Ви се директно укључите у израду задатка (то не значи да га ви урадите) само уколико дете од вас тражи објашњење за нешто што не разуме, или самостално заиста не може да уради. Помозите му тако што ћете му омогућити мирну атмосферу (угасите ТВ, удаљите млађу браћу и сестре…). Није потребно да седите поред њега или му стојите изнад главе јер ће га то само додатно унервозити. Ваше је да домаћи задатак преконтролишете. То је све.

Приватни часови

Пре него почнете да плаћате приватне часове будите сигурни да је то детету заиста потребно и да сте исцрпели све друге могућности. То значи, да је већ покушало самостално, уз консултације са наставником, на часовима допунске наставе, уз помоћ неког друга… Када се одлучите за приватне часове покушајте да обезбедите индивидуалне часове са неким наставником или студентом, или са старијим ученицима. У сваком случају, наставници приватних часова не треба да будете ви, јер ви не можете имати дистанциран и објективан однос према свом детету.

Оцена

Када вас дете разочара неком оценом – сетите се да је то само оцена. Школа је, срећом, пролазна, и ма како понекад тешка била, ако ви смањите свој притисак на дете, и школовање ће му пролазити безболније. Немојте му због оцене цепати листове из свеске, нити условљавати своју љубав његовим школским успехом.

Будите у контакту

Покушајте да много разговарате са дететом, али не само шта је било у школи и шта су радили, већ и како се осећало, шта му је било забавно, а шта досадно. Треба да знате с ким се дружи, о дешавањима на одмору, колико му је симпатична учитељица... Важно је да стекне навику да са вама дели своја искуства, како би ви остали укључени у његов живот и када нисте физички присутни. Приуштите му мало заједничке забаве (шетња, биоскоп, посластичарница, одлазак на неки излет) и када има “безброј” школских обавеза. То ће га подсетити да ви знате да цените ваше заједничко време и да су вама приоритети ваш међусобни однос а не његов школски успех.

Дете, а не ученик

Полазак у први разред није био добровољан чин детета, а још мање улазак у свет одраслих. Само зато што је пошло у школу, оно није престало да буде дете. Његова потреба за игром, или за мажењем са вама, неће се одједном угасити, баш као што неће одједном почети да се понаша одрасло и зрело. У каснијим разредима, родитељи све више своје дете гледају искључиво кроз школски успех. Забораве да је “бити ученик” само једна од улога које њихово дете има у свом дану. Престану да гледају дете као скуп врлина и способности. Забораве колико је њихово дете посебно, без обзира какав је ученик. Зато, никада не стављајте знак једнакости између свог детета и ученика. Оно није само ученик. Оно је неупоредиво више, баш као што ни ви нисте само радник на свом послу, већ и пријатељ, родитељ, победник, спортиста, оптимиста....

НЕКОЛИКО РЕЧИ О ТЕСТИРАЊУ ПРЕД ПОЛАЗАК У ПРВИ РАЗРЕД...

Тестирања обавља школски психолог, а она се састоје из различитих питања, задатака, разговора са дететом и цртања.

У зависности од школе, примењује се неколико врста тестова, али сви за циљ имају да покажу степен емоционалне, интелектуалне и социјалне зрелости.

Јако је важно да сва три параметра задовоље критеријуме, јер је то једини сигуран показатељ да је дете спремно да се суочи са новим обавезама и окружењем.

Највећа грешка коју родитељи праве, тврде стручњаци, јесте што децу пре него што крену у школу терају да уче слова, да науче да пишу и читају.

То уопште није важно и то је оно чему ће их подучавати учитељ и учитељица. Много је битније да дете научите самосталности, односно да, између осталог, уме само да се обуче, пресвуче, завеже пертлу и води рачуна о својим стварима, књигама, опреми за физичко, прихвати похвалу и критику наставника, има изграђен однос према другој деци, зна да превазиђе конфликте и непријатне стуације, уме да саслуша и прихвати туђе мишљење или понашање.

Многи родитељи покушавају да дођу до тестова и да своје дете припреме за школско "испитивање". То је још једна велика грешка, тврде психолози, јер уколико дете буде упознато са питањима и задацима на тесту, то неће дати реалну слику о зрелости, па се може догодити да током школовања буде погрешно процењивано и да школски стручњаци не могу да му помогну уколико до евентуалних проблема дође.

На оваквој врсти провере не може да се падне, поручују психолози, нити је важно да дете тестове прође без грешке. Кроз разговор, питања и задатке, психолог добија слику о томе шта детету добро иде, који је тип (визуелни, аудио, аудио-визуелни...), на шта треба обратити пажњу, односно које вештине код детета треба интензивније развијати. Постоје, на пример, деца која знају сва слова, течно читају и пишу, али нису спремна да поднесу критику или прекор учитељице.

У случају када дете не покаже добре резултате, односно када тестови покажу да одређена област развоја није адекватно завршена, од школског психолога родитељи добијају инструкције како да се понашају и шта треба да промене у свом односу према детету.

То не значи да дете неће поћи у школу, већ се родитељима дају смернице на шта треба да обрате пажњу како би дете са што мање проблема прошло кроз школовање.

У случају када је дете млађе, односно када је у питању ранији полазак у школу, деца раде додатне тестове који се обављају у јуну.

Уколико психолог процени да дете није спремно, односно да његов развој не задовољава "школске" критеријуме, родитељима се даје препорука да дете буде у вртићу још годину дана.

Врло су велики проблем и све чешћи родитељски захтеви да деца из вртића иду у исти разред, што је углавном неизводљиво, јер су групе из вртића велике и имају по 15-20 деце.

О састављању одељења одлучује тим у чијем саставу су директор, психолог, педагог и учитељица на основу процена које су тестовима добили о деци. Труде се да направе "шаренолика" одељења, односно да у сваком од њих буду деца различитих карактера, особина и личности.

Неки стручњаци тврде да није добро инсистирати да деца из вртића буду у истом одељењу јер тако праве "затворене групице" и теже се социјализују и прихватају непознату децу, док има и оних који тврде да позната деца једно другом олакшавају социјализацију и прилагођавање на ново окружење и околности.

У сваком случању, тестови за школу су важан догађај у животу сваког детета и изузетно важна смерница родитељима. Једино што треба да урадите да бисте дете "припремили" за тестирање је да му објасните како ће оно изгледати, да ће тамо бити "тета или чика који ће постављати питања, на које треба да одговоре".

Објасните им да је то важно и да ће тако псхолози схватити колико су деца паметна и добра. Малишани не би смели да имају страх од тестирања, јер психолог неће добити праву слику или ће је добити уз више времена и напора. Због тога никада будуће прваке немојте да плашите са тестирањем за школу, нити да их грдите ако буде замерки стручњака. Није добро да дете мисли да није спремно или да су његови другови паметнији или бољи. Први контакт са школом на дете треба да остави позитиван утисак.

Водич за родитеље ученика петог разреда

Полазак у пети разред представља за ученике радост, али и прекретницу у школовању и организовању рада и живота. Надамо се да ће овај »Водич« помоћи да Ваше дете лакше савлада пети разред и да се у њему осећа сигурно, задовољно и срећно.

Промене на које ученик треба да се прилагођава у 5. разреду

Главне промене на које дете треба да се навикне у петом разреду су:

  • кабинетска настава која подразумева промену учионице сваког часа
  • начин предавања, испитивања и оцењивања више наставника
  • разредни старешина
  • сложенији начин повезивања и излагања наученог
  • већи број предмета и уџбеника
  • повећан број часова

Ове промене су детету интересантне и примерене његовом узрасту, али изазивају и додатан напор и замор.

Узроци попуштања у учењу у 5. разреду

Ови узроци су бројни и међусобно повезани. Ипак, ради лакше прегледности, поделили смо их на оне у којима преовлађују: карактеристике личности ученика, карактеристике породице и карактеристике школе.

  • Личност ученика
    • теже прилагођавање променама
    • нередовно учење и одлагање учења
    • појачана моторика детета, повећана потреба за игром
    • касније интелектуално и емоционално сазревање
    • улазак у пубертет, појачано доживљавање телесних и психичких промена
    • интензивно бављење ваншколским активностима ( музика, плес, спорт...)
  • Породица
    • неслагање родитеља
    • погрешни васпитни поступци родитеља (претерана строгост, батине, претерана попустљивост, недоследност у васпитању…)
    • чести сукоби у породици које прате грубе речи или грубо понашање, вика, батине…
    • алкохолизам у породици
    • различити други проблеми који утичу на учење детета
  • Школа
    • тежина и обимност градива
    • велики број часова
    • дужина боравка у школи
    • преклапање школских и ваншколских обавеза
Услови успешног учења

У литератури се сматра да су најважнији услови успешног учења: радна навика места, радна навика времена и активно учење.

  • Радна навика места
    • Дете треба да учи у истој просторији и на истом месту, за својим радним столом.
  • Радна навика времена
    • Дете треба да учи свакога дана у приближно исто време, са паузама између учења различитих предмета.
  • Активно учење
    • У току учења дете треба прво да изврши преглед лекције, затим да учи део по део, да се прелишава, гласно или у себи, да подвлачи битно и прави белешке, да одговори на питања која се налазе на крају лекције или да уради задатке, да гласно понови целу лекцију, да препозна примену наученог и да користи додатне материјале-енциклопедије, дечје часописе, интернет…
    • У новијој литератури се наглашава важност ликовног и визуелног представљања наученог (важност цртања током учења), као и свесност о последицама које ће за дете имати учење.
    • Најаважније је, ипак, да сваки ученик сам пронађе свој модел по коме успешно учи.
Успешни поступци у васпитању

Укратко ћемо Вас подсетити на неке васпитне поступке које је важно да примењујете у васпитању детета:

  • Разговарајте често са дететом, покушајте да препознате његова осећања.
  • За добре поступке наградите дете, похвалом ,осмехом, загрљајем, пољупцем...
  • Поставите чврсте и јасне границе у вези са учењем, игром, спавањем, повратком кући, лепим понашањем.
  • Покушајте да у Вашем дому увек влада топла атмосфера пуна животне радости!
Сарадња са школом

Потребно је да редовно долазите на родитељске састанке и да посетите сваког наставника у току часа индивидуалног разговора са наставницима.

Уколико желите да сазнате нешто више о карактеристикама развојног периода у коме се налази Ваше дете, да попричате о начинима успешног учења или о нечему другом можете посетити педагога и психолога школе.

СРЕЋНО!

Толеранција

Толеранција се учи од малена, а њено непостојање последица је незнања, предрасуда, мржње и основа је дискриминације и расизма. Иза свега лежи страх људи да их туђа култура, начин живота или вера угрожавају. Образовање је најбољи начин да се смањи нетолеранција. Људи су природно различити и само толеранција може да обезбеди опстанак мешовитих заједница у свим деловима света. Ништа не сме бити разлог за искључивање појединца или читавих група из друштва а понајмање разлог за сукобе и ратове. То је морална обавеза сваког човека, а онда и политички и правни услов за појединце, групе народа и државе.

ТОЛЕРАНЦИЈА  значи да оно што ми мислимо, верујемо или ценимо није обавезно боље од онога што мисле, верују или цене други људи. Она је средство којим се може изградити ненасилно друштво. Толеранција се односи на: друге људе, другачија веровања, идеје или начин живота.

ТОЛЕРАНТНОШЋУ постајемо свесни да је разноликост људско богатство. Учећи о другима постајемо толерантни према ономе што је различито. На тај начин, у друштву у коме се различитости прожимају, изграђује се поверење и заједништво.

НЕТОЛЕРАНЦИЈА је недостатак поштовања за туђе навике и веровања. Открива се у томе што неко није вољан да допусти другим људима да се понашају на другачији начин или имају другачије мишљења.

СТРАХ рађа одбојност, нетрпељивост, непријатељство.

СТЕРЕОТИПИ се односе на распрострањена уверења или мисли о одређеној људској заједници. Стереотипи се темеље на ставовима усвојеним у школи, кроз масовне медије или код куће, који се затим проширују и на све друге припаднике те заједнице. На пример: постоје успешни црнци кошаркаши - то значи да су сви црнци одлични кошаркаши. Или:  има паметних људи који носе наочаре, то значи да су сви људи који носе наочаре паметни…

ПРЕДРАСУДЕ могу бити позитивне или негативне. Њима осуђујемо људе без претходног упознавања. Тешко се мењају и и због тога је важно бити свестан да их поседујемо. На пример: све плавуше су глупе; дете које има смисла за писање нема за математику. Или: неке људске расе су мање вредне од других...

Предрасуде и стереотипи су шеме помоћу којих боље разумемо стварност; када стварност не одговара предрасуди, нашем уму је лакше изменити право стање ствари, него предрасуде.

Бити толерантан значи бити слободан, чврсто се држати својих уверења и прихватати да се и други држе својих. То значи прихватање чињенице да су људска бића природно различита у ситуацијама, говору, понашању и вредностима и да имају право да живе у миру и онакви какви јесу. Свако има право на различитост. Наша права су једнака правима других.

ТИПОВИ РОДИТЕЉА И ОДНОС ПРЕМА ШКОЛОВАЊУ

АМБИЦИОЗНИ И ЗАХТЕВНИ РОДИТЕЉИ

Жеља родитеља да дете буде успешно често проистиче из родитељских неостварених планова у животу. Пружате му све услове које ви нисте имали и за које сматрате да су довољни да би дете успело. Такви родитељи кажу овако: „Он има све услове, мора да буде одличан, ништа се друго не тражи од њега........“, значи, родитељ сопствену амбицију преноси на дете не водећи рачуна о његовим могућностима за напредовање. Затрпају своје дете обавезама не водећи рачуна о његовом психичком благостању. Најчешћа реакција преоптерећеног детета је бекство у болест и стварне здравствене сметње..... појављују се симптоми који указују на једно стање које зовемо „школска фобија“, а то је мучнина пред плазак у школу, повраћање, болови у стомаку, главобоља, температура.. Ови симтоми су стварни и реални, дете стварно боли стомак и ми му морамо веровати.

РОДИТЕЉИ КОЈИ ПРЕЗАШТИЋУЈУ

Су такви да превише штите дете, увек му „држе страну“, плаше се да ће се детету нешто лоше догодити ако они нису ту, заправо раде на томе да се код детета развија несигурност и несамосталност. Страховање над безбедношћу детета иду тако далеко да понеки родитељи прате дете у школу чак и неколико година, иако оно може да иде само.У основи овог става лежи несигурност самог родитеља. Такво дете не ради само чак и оно што је стварно способно да уради, према свом узрасту. Последице овог васпитног става је неразвијена самосталност и дете у школи међу вршњацима постаје несигурно, уплашено и заостаје у школским активностима.

НЕЗАИНТЕРЕСОВАНИ ИЛИ РОДИТЕЉИ КОЈИ СУ ПРЕЗАПОСЛЕНИ

Незаинтересовани и презапослени родитељи би се могли скоро сврстати у једну групу. То су они који пуно раде и немају времена да се довољно баве дететом. Одговорнији су према својим пословним обавезама него према обавезама које имају према детету. Таквим родитељима оправдање често представља ова реченица: „Ја сам своју школу завршио, нико ми није помогао, нека се и он сам сналази....“-то је добра парола иза које се крије стварна незаинтересованост родитеља. Дете којем родитељ не помаже у почетку школовања осећа се беспомоћно, напуштено и доживљава да га родитељ не воли. Пошто такви родитељи у себи знају да не подмирују основне дечије потребе, лакше им је да тај недостатак блискости са својим дететом надокнаде поклонима и награђивањем без стварних разлога и повода. Тако умирују своју савест. За ову врсту родитеља морам рећи још и то да су у опасности да рано „изгубе“ своје дете. Они могу бити изненађени када на извесном осетљивом узрасту открију да су им син или ћерка кренули „старнпутицом“, да ауторитет родитеља не постоји и да су немоћни да помогну, чак и ако би желели. Важно је у оваквим случајевима знати да, иако смо презапослени, онај део времена који одвојимо да се бавимо дететом, мора бити садржајан и квалитетан. Значи није битно провести са дететом физички цео дан, а не обраћати пажњу на њега, већ је важно провести у квалитетном контакту сат-два времена, и то це бити довољно да се ваше дете увери у вашу љубав и заинтересованост за његово благостање.

ПРЕСТРОГИ РОДИТЕЉИ (АУТОРИТАРНИ)

Престроги родитељи су у ствари наредбодавци по кратком поступку. Не допуштају супротстављање и тешко прихватају да се промене, када их неко упозори да претерују. Често образложење ових родитеља је да је и њега његов отац тако васпитао, „па шта му фали“. У ствари, такав родитељ би требало да се сети шта му је све недостајало кад је био мали, како се често осећао сам и напуштен, и како је живео тужно уверен да га родитељи не воле и да су им важнија правила и дисциплина него рођено дете. У оваквом случају примене строгих казни и издавања наређења , као у војсци, без увида шта се у дететовој души догађа, губи се контакт и топлина између родитеља и детета. Дете нема на основу чега да закључи да га родитељ воли, уплашено је и затвара се у себе и повлачи у додиру са другим људима. Оно закључује да, ако га његов родитељ не воли, како ће га прихватити и волети други људи, и оно постаје неповерљиво и несрећно, те проводи тужне дане свог детињства, заувек онеспособљено за отворене односе са другим људима.

ДЕМОКРАТСКИ РОДИТЕЉИ

Демократски родитељи су они који омогућавају детету правилан емоционални и социјални развој и заинтересовани су пре свега за добробит, мир и срећу свог детета. Осећају се одговорним и увек полазе од себе: „ Шта је то што би они могли учинити да би детету било боље, и да би се правилно развијало?“ Они имају реалне захтеве, разумеју неуспех када се појави и увек имају на уму целокупни развој детета. Никада не заборавите да је школски период само један краћи период у животу човека, иако је тај период важан, важни су и други аспекти и друге улоге које ваше дете има у сопственом животу. Сад, кад вам дете пође у школу, немојте га посматрати само кроз његову улогу ученика, и према њој га вредновати. Можда ће све друге улоге играти веома успешно, а ону школску неће моћи. Зар због тога дете треба да пропадне и да буде одбачено, кад ће и то проћи и треба живети даље?!

ПРИНЦИПИ (ПРАВИЛА) АСЕРТИВНОСТИ

Ја имам права да изражавам себе, све дотле док тиме не угожавам друге.

Када се залажем за своја права, ја поштујем себе и добијам поштовање других.

Јасним изражавањем својих права и потреба, ја преузимам одговорност за себе и не пребацујем је другима.

Ако не кажем другима како њихово понашање делује на мене, ускраћујем им прилику да нешто промене.

Жртвујући своја права и потребе, ја дајем другима дозволу да не воде рачуна о мени.

У мери у којој сам слободан-а да се залажем за себе и да то право признам другима, ја више добијам од живота.

Недозвољавање другима да сазнају како се ја осећам, може бити и начин контролисања других.

АСЕРТИВНОСТ/ САМОПОУЗДАНО РЕАГОВАЊЕ/ НИ ПАСИВНО НИ АГРЕСИВНО

Асертивно реаговање је самопоуздан и самопотврдујући начин остварења сопствених права и потреба. У основи овакве реакције је двострука брига: брига за себе и своје потребе и брига за другог и потребе другог. Асертивно реаговање као и свако друго понашање може да се учи. Један од најчешћих разлога зашто људи ни не осећају потребу да јасно и гласно саопште шта им смета или шта желе јесте њихова навика да занемарују властита права и потребе. Дакле важно је да знамо који су нажи основни интереси и потребе.Када познајемо добро своја права, потребе и интересе онда можемо да иии сами поштујерно и да прихватирно сопствену одговорност за реализацију тих права.

САМОПОУЗДАНО РЕАГОВАЊЕ ПОДРАЗУМЕВА ПОСТОВАЊЕ СОПСТВЕНИХ ПРАВА И ПОТРЕБА; ОДГОВОРНОСТ ЗА СОПСТВЕНО ДЕЛОВАЊЕ КАО И САМОКОНТРОЛУ ДА ИЗРАЗАВАЊЕМ СОПСТВЕНИХ ПОТРЕБА НЕ УГРОЗИМО ТУДЕ ИНТЕРЕСЕ И ПОТРЕБЕ.

У савременом радном окружењу све је већи значај појединих социјалних вештина за успешно обављање посла. Социјалне вештине су вештине које нису везане за специфичан посао, већ се налазе у основи успешног обављања било ког посла. Послодавци у ове вештине најчешће убрајају следеће: учити како треба да се учи, активно слушање, комуникацијске вештине, адаптабилност у току решавања проблема, креативно мишљење, ефикасно управљање властитим ресурсима, тимски рад, основна информатичка знања и успешно вођење тима. Успешно проналажење и задржавање посла је резултат сета стручних вештина и социјалних вештина.

Комуникативне вештине – асертивни тренинг. Асертивност значи држати се чврсто онога што желите, наводећи јасно своје потребе. То значи исказивати неслагање. Она захтева храброст и значи конфротирати се са другима. Некима је асертивно понашање теже од других, због њиховог животног стила и зато су им потребна додатна вежбања. Али, циљ није увек само победити. Циљ треба да буде решавање проблема и постизање најбољих резултата. Асертивност не треба да буде синоним за агресију јер агресивни људи подразумевају “Ако ја победим - ти губиш” схватање приликом постизања циљева. Асертивни тренинг може помоћи учесницима да повећају радну ефикасност и продуктивност, да постигну већу контролу у свакодневним активностима и превазиђу разне стресоре на послу.

РАЗЛОЗИ ЗА АСЕРТИВНО РЕАГОВАЊЕ

  • Ја имам права да изражавам себе све дотле док тиме не угожавам друге
  • Када се залажем за своја права ја поштујем себе и добијам поштовање других
  • Јасним изражавањем својих права и потреба ја преузимам одговорност за себе и не пребацујемје другима
  • Ако не кажем другима како њихово понашање делује на мене, ускраћујем им прилику да нешто промене
  • Жртвујући своја права и потребе ја дајем другима дозволу да не воде рачуна о мени
  • У мери у којој сам слободан-а да се залажем за себе и да то право признам другима ја више добијам од живота
  • Недозвољавање другима да сазнају како се ја осећам може бити и начин контролисања других

БУДИТЕ САПМОПОУЗДАНИ - ЛЕПШЕ ЋЕТЕ СЕ ОСЕЋАТИ!


Пише: Асс. Др Оливера Жикић

Асертивност је облик понашања у коме доминира самопоузданост. Асертивност је и вештина која помаже особи да се адекватно (правилно) постави у очувању сопствених права, а да не наруши туђа права, да без нелагодности испољи сопствена осећања, те да достигне своје циљеве и интересе. Низак ниво асертивности се испољава кроз дефанзивно или агресивно понашање. У стручној, психијатријској литератури, низак ниво асертивности се углавном повезује са социјалном фобијом.

Живети под притиском данашњице, признаћете није лако. Огроман број Ијуди се налази стално под стресом. Већина њих је у непрекидном контакту са другим особама, било да се ради о пословним пријатељима, колегама, комшијама, члановима породице и сл. У случају настанка конфликлних ситуација током сусретања са Ијудима, добре комуникационе вештине су од непроцењиве важности. Конфликти су веома чест узрок стреса, али ако смо вешти у превазилажењу конфликта, већи део посла у борби против стреса је обављен.

Па, рећи ћете — лако је то казати, али како то постићи и урадити.

Шта треба да урадим, с обзиром да се увек повучем да не би дошло до још већих компликација. Не умем да кажем "не" јер мислим да би се моји пријатељи наљутили на мене. Или, да замолим неког да не ради оно што ми смета јер би га увредио. Како да кажем партнеру да ме је његово кашњење на вечеру повредило, можда ће ме након тога напустити. Сви ће помислити какво сам ја џангризало, ако рекламирам довољно не испечену шницлу у ресторану, иако не могу такву да поједем.

Оно што заостаје после оваквих ситауција у којима нам је понестало самопоуздања, је горак укус незадовољства и разочараности. Осећате се лоше, напето и нерасположено. А оно што је најбитније — нисте добили оно што сте желели и што вам с правом припада. Изгубили сте пуно, а најпре себе и своју личност.

Неко други би то покушао да разреши на сасвим супротан начин. Викао би, посвађао се, лупио руком о сто, направио сцену. И ова крајност у понашању доводи до веома непријатних осећања, али сада изазвана у другој особи -у саговорнику. Крајњи резултат је ипак поражавајући за саму агресивну особу, с обзиром да се агресијом не решавају конфликти већ се само продубљују, док се у саговорнику изазива агресија. Негативни учинак агресије је и то што доводи и до одбацивања од стране других.

Поред ове две крајности у понашању, неки не виде друге могућности, те и решење за конфликтне ситуације. Управо је то погрешно. Бољег решења, наравно, има и зове се асертивност. И оно што је најважније, ако је немамо у свом репертоару понашања можемо је научити. Ова вештина нам може помоћи да квалитетније живимо. И још важније - да се боље осећамо.

Како постати асертиван?

Најпре, прво и основно - будите позитивни и избегавајте песимистичка очекивања. Кажите себи - ако покушам, имам шансе да успем, ако не покушам, шанса је изгубљена, нема је. То најпре важи за одлуку да покушате да се промените и постанете самопоузданији и одлучнији, а затим и за све остало у животу.

Следеће, потребно је да прихватите чињеницу да и ВИ ИМАТЕ ОДРЕЂЕНА ПРАВА као и други Ијуди око вас. Рецимо, имате права да одбијете неразумне захтеве, да искажете своје мишљење иако је у супротности са другима (јер имате право да мишљење), имате право да погрешите (јер нико није непогрешив) и да то аутоматски не значи да сте вечити губитник. Такође, имате право да захтевате од других да промене своје понашање као и они од вас. Ако то не чинимо, не дозвољавамо другима да сазнају шта нам (не)прија и да, евентуално, убудуће промене своје понашање. Имате право да кажете: "Ја то не разумем, "Ја то не знам", "Ја то не желим", јер је то нормално за сваког човека, чак и за најквалитетније међу нама. Треба да прихватимо себе онакве какви смо, и да не очекујемо да будемо иделани, ЈЕР ТАКВИ НЕ ПОСТОЈЕ!

Следеће шта треба научити је како изгледа, како се понаша и како комуницира самопоуздана особа. Реченица коју изговорите може бити по свом садржају пуна самопоуздања и одлучности, али ако је изговорите тихим, монотоним гласом, са погледом упрлим у под, погнути, изгубиће сву снагу и јачину коју носи у себи. Ако изговарате озбиљне захтеве упућене саговорнику, морате то пропратити пригодним (озбиљним) изразом лица. Осмех би у том тренутку био прилично неадекватан, јер би истопио вашу одлучност у захтеву. Намрштен израз лица би, такође, био неадекватан, јер ви немате за циљ да покажете љутњу, већ да искажете свој захтев. Значи, говорите јасним, довољно гласним гласом, са наглашавањем појединих речи у реченици. Одржавајте контакт очиима са саговорником. Ако је потребно, не устежите се да то увежбате пред огледалом или пред особом која жели да вам помогне у овоме. Важно је и да поруку коју шаљете, пошаљете оној особи којој је намењена, а не посредно, упућујући је некој другој особи.

Током решавања конфликтних ситуација, показало се да је најделотворније коришћење такозваних "Ја" реченица. То су реченице у којима исказујете своја осећања у одређеној ситуацији и за разлику од тзв. "Ти" реченица не представљају напад на саговорника. Други обично не процењују исправно колико сте повређени, Ијути или изнервирани, па је веома корисно да кажете тачно онако како се осећате — зато појасните ситуацију, али тако што је не чините ни гором ни боИјом но што јесте:

"Ја" реченице имају три дела:

  1. део који говори о сопственим осећањима — "Јако сам се непријатно осећала..."
  2. део који говори о ситуацији која је изазвала то осећање - "... јер си закаснио на вечеру коју сум за нас припремила..."
  3. део који говори о врсти промене коју желите — "... волела бих да следећи пут дођеш на време..."

"Ти" реченица, коју смо тако склони да употребимо, би у овом случају гласила — "Ти си безобразан и незахвалан — како можеш да касниш на вечеру коју сам спремила". Приз-наћете, ради се о реченици која може лако да изазове отпор у саговорнику, потребу да се брани или напада, и ето продубљивања конкфликта. Не окривљујте, објасните!

На крају, научићемо вас и неким вештинама у комуникацији са саговорником у циљу остваривања сопствених права и, посебно, ако препознајете да се ради о манипулацији.

Покварена плоча — ради се о упорном и сталоженом понављању захтева, без испољавања беса и других емоција и без додатног објашњавања. Ова вештина је погодна за употребу током комерцијалних ситуација, рецимо када желимо да заменимо ципеле -"Молим вас, замените ми овај пар ципела".

Сортирање ставова — често се дешава да саговорник замењује чињенице у циљу да нас убеди да се понашамо на начин на који он жели. Рецимо, започнете разговор о про-блему који желите да решите (стално кашњење пријатеља), а саговорник пребацује тему разговора у сасвим другом правцу (рецимо "Видим да си нешто нервозна вечерас"). У таквим случајевима не треба дозволити да вас тиме збуни, већ вратити конверзацију на кључну ставку. То се постиже тиме што ћемо се сложити са оним деловима који су тачни, или негирати оне који то нису, уз, на крају, истицање суштине ("Не ради се овде о мојој нервози, већ о твом сталном кашњењу. Волела бих да следећи пут дођеш на време").

Селективно игнорисање — ову вештину користите у оним случајевима када саговорник неадекватно инсистира на неким стварима. Тада једноставно ћутимо и игноришемо такву комуникацију. Рецимо, наставља да говори о неком догађају, иако смо га јасно упозорили да не желимо да даље дискутујеимо о томе. Наравно, не треба наставити са ћутањем и игнорисањем ако се тема пође у другом правцу.

Неутралисање љутње, беса — понекад је могуће неутралисати неадекватну Ијутњу или бес саговорника тако што одбијете да даље с њим комуницирате све док се не сталожи. Наравно, јасно му то ставите до знања — "Не желим даље да дискутујем о томе, с обзиром да си јако узрујан. Наставићемо разговор када се смириш".

Техника негативног испитивања или тз. враћање лопте — користи се у ситуацијама када утврдимо да се ради о манипулативној критици. Тада постављамо питања која ће саговорника натерати да, одговарајући на њих, схвати да његова тврдња не стоји, и да смо свесни да покушава да манипулише. Рецимо, иако смо сасвим сталожени, наш колега тврди да смо напети и Ијути, не би ли нас навео да се бранимо и не разговарамо о делу посла који је требао да уради. Потражићемо да нам одговори рецимо на следећа питања "На основу чега видиш да сам нервозна", "Како изгледа Ијута особа", "Да сам ја намрштена"; "Да ли вичем" и сл.

Техника отварања — веома је важно да научите и да, посебно у блиским релацијама, износите своја осећања, а не само своје ставове. Познато је да је теже изнети позитивна осећања ("Ја те волим", "Драг си ми", "Пријатно ми је са тобом"...) него негативна. Почните са вежбом што пре!

Техника негативне асерције — то је вештина прихватања критике која није манипулативна, већ произилази из истинитих чињеница. Ако смо заиста негде погрешили, треба прихватити критику и покушати да то исправимо.

Техника грађења компромиса — и на крају, пожељно је да се свака проблематична ситуација заврши неком врстом компромиса, у најнеповољнијем облику у смислу обостраног договора да ће се разговор наставити.

И то није све. Покушајте, када је год то могуће, да користите хумор у конфликтним ситауцијама. Хумор опушта, приближава Ијуде, отвара их, олакшава им комуникацију и поврх свега се избегавају негативна осећања. Пазите само да то заиста буде хумор, а не цинизам!

Ово је само део терапијске процедуре у којој се особи помаже да изгради самопоуздан став, да поврати или стекне веру у себе, своје квалитете и могућности, те да свој живот коначно узме у своје руке и њиме сама руководи. Урадите то и ви! Видећете како ћете се боље осећати.

ФАЗЕ КОНСТРУКТИВНОГ РЕШАВАЊА СУКОБА

ПРВА ФАЗА: Директан контакт – слажете се да се не слажете око нечега.

ДРУГА ФАЗА: Прихватате покушај да се „разлабави“ чвор сукоба – у овој фази постајете свесни да свако има свој удео у сукобу и да сте сви одговорни за настали сукоб.

ТРЕЋА ФАЗА: Обе стране износе своје виђење сукоба (позиције) – у овој фази је важно обезбедити директну комуникацију и активно слушање свих учесника сукоба, што ће омогућити да се два различита виђења сукоба упореде.

ЧЕТВРТА ФАЗА: Одређивање основног предмета сукоба (у чему је проблем?) – у овој фази важно је активно учешће и сарадња обе стране око одређивања и разумевања предмета сукоба. Који проблем хоћемо да решимо? Уколико их има више, боље почети са оним лакшим, једноставнијим.

ПЕТА ФАЗА: Одређивање потреба и интереса који леже у основи сукоба – у овој фази се дубље испитују разлози неслагања и разлози настајања сукоба. Када установимо интересе и потребе сукобљених страна, јавиће се и могућност нових, креативних решења датог проблема. Што дубље задиремо у проблем, спектар могућих решења је већи и та решења су разноврснија. „Мапирањем“ (препознавањем, означавањем) потреба можемо доћи до тачке спајања две супротне стране. Тај процес нам омогућава да преформулишемо, преоквиримо, постојећи проблем („убацимо“ га у нов рам) и видимо га као заједнички.

ШЕСТА ФАЗА: Умножавање могућих решења – важно је да обе стране у сукобу схвате да предлагање могућих решења још увек не значи прихватање тих решења. Прихватиће се само оно решење којим су обе стране задовољне. У току ове фазе, учесници иду од: неповерења до добре воље, од опирања до великодушности, од стегнутости до креативне сарадње.

СЕДМА ФАЗА: Одабирање решења којим су задовољни сви учесници сукоба – обезбедите да сви учесници из сукоба изађу као победници.

ОСМА ФАЗА: Конкретизација договора и остваривост – проверите да ли је одабрано решење реално и оствариво. Направите уговор (усмени или писмени), који обавезује обе стране да испуне оно што је договорено. Уговор треба да је конкретан и такав да се може остварити у одређеном временском периоду.

ДЕВЕТА ФАЗА: Резервни план – важно је да се договори процедура по којој ће се поступати, ако из неког разлога дође до застоја у остваривању првобитног договора.